Чувена велепоседничка породица Дунђерски која је постала синоним за моћ и богатство, на мапи ове наше лепе равнице оставила је неизбрисив траг. Од Србобрана, Новог Сада, Кулпина, Челарева, Хајдучице, Новог Бечеја…као прстом уцртана стаза посута дукатима и златом, води до прелепих имања ове уважене српске породице с краја XIX века.

Чувена велепоседничка породица Дунђерски која је постала синоним за моћ и богатство, на мапи ове наше лепе равнице оставила је неизбрисив траг. Од Србобрана, Новог Сада, Кулпина, Челарева, Хајдучице, Новог Бечеја…као прстом уцртана стаза посута дукатима и златом, води до прелепих имања ове уважене српске породице с краја XIX века.

Доселивши се из околине Гацка још почетком XVIII века, Аврам Дунђер  (у преводу зидар) копајући за надницу крај реке Тисе проналази каљав ћуп са златницима. Друга легенда каже да је Аврам помогао турском велможи да пређе на другу обалу реке у време аустро- турског рата 1711. године и да га је овај богато наградио. Легенде се причају, понешто се додаје, понешто одузима али углед и моћ ове породице стицао се генерацијама. Током XVIII века богатство породице Дунђерски се увећавало…Стари Гедеон куповао је земљу и поседе властеле, обнављао и градио нове дворце и летњиковце широм наше питоме равнице.

Лазар Дунђерски је најмлађи син Гедеона Дунђерског чувеног Геце и његове жене Персиде.

Лета господњег 1855, Лазар се жени ћерком сентомашког пароха Софијом Георгијевић. Са њом је имао 11-оро деце а преживело их је петоро: Олга, Емилија- Милка и Јелена- Ленка као и два сина Гедеон и Ђорђе.  Његов капитал од 240 ланаца оранице у Србобрану за кратко време се увећао. Огромни земљишни поседи око 7000 јутара земље, потом спахилук Црна Бара у Банату, индустријска предузећа у Чебу ( данашње Челарево), спахилук Камендин у Новом Саду, спахилуци у Хајдучици и пустара Кирта, Кулпин, Нови Бечеј и велики спахилук у Пештанској жупанији били су круна његове моћи. У свом дневнику, Лазар је записао: “Мој мили Отац здраво је бојажљив био, а ја сам за куповином Чеба лудовао, шта више мојој Соки наглашавао сачувај ме Боже да ми дете умре, само то ћу већма зажалити од Чеба ако га не купим…”

Лазар Дунђерски! Велики трговац, индустријалац, трговац житарицама, пивар, са огромним комплексима фабрика шпиритуса, тепиха и тканина за намештај, напредни пољопривредник, велики трговац храном и стоком у Угарској,  уважени члан Матице српске, велики хуманиста и добротвор. Остао је запамћен и као мецена великим уметницима оног времена као и Српског женског подмлатка. Поклонио је 380.000 круна за подизање зграде дома Српског православног девојачког васпитавалишта у Будимпешти – “Ангелинеум”. Велики дародавац болницама, Санаторијуму краљице Јелисавете, Црвеном крсту у Србији и Црној Гори током Балканских ратова. Био је ктитор и приложник Текелијанума у Пешти и фонда” Светог Саве”, Српска вероисповедна женска школа у Кулпину…

Био је савременик и пријатељ великана као што су: Лаза Костић, Михајло Пупин, Урош Предић, Михајло Полит- Десанчић, Ј.Ј. Змај, Јован Бошковић, Паја Јовановић, краљ Александар Карађорђевић, краљица Марија, кнез Павле и кнегиња Олга као и многе друге утицајне личности оног доба.  Али посебно пријатељство везивало је Лазара за свог имењака – Лазу Костића.

Најмлађу ћерку Лазара и Софије Дунђерски прелепу Јелену- Ленку Дунђерски, Лазар је упознао као девојчицу јер је као велики пријатељ и кум породице Дунђерски био чест гост у њиховом дому.  Лазар  Костић један од наших најобразованијих романтичара Срба XIX века, необична и контраверзна личност српске књижевности оног доба. Вечити бунтовник, често је долазио у сукобе са званичном политиком  у Србији, на позив кнеза Николе одлази на Цетиње и тамо ради као уредник званичних црногорских новина.  У Црној Гори проводи више година и тек након позива Лазара Дунђерског враћа се у Србију и на имању Лазаревом затиче прелепу девојку дуге плаве косе и небеско плавих очију- Ленку Дунђерски! Девојка од 21 године, образована, лепа као слика, талентована, самостална, друштвена дама очарава песника. Али ни Ленка не остаје равнодушна. Песник разбарушене косе, речит, духовит, начитан са крајње чудним манирима и погледима на свет управо постаје њен ЧИТАВ СВЕТ! Интелектуалац, доктор права, професор новосадске гимназије, први преводилац Шекспира у Србији, полиглота, надарени песник романтичар увукао се у њено срце и душу попут доброг духа из лампе…  Љубавни занос и чежња окивају њено срце и душу…

Дворац Соколац у Новом Бечеју, прелепо имање Лазарево често је било место састанка двоје заљубљених . Место инспирације за дуге шетње и разговоре двоје љубавника. Велелепни летњиковац Соколац који су некада звали “Велики салаш” на 3997 јутара плодне оранице са огромним имањем и парком, мирисном природом окићеном столетним платанима, као дворац из бајке уздиже се у сред плодне банатске равнице као споменик једне љубави коју ни смрт није могла раставити.

Ленкин дневник:

Соколац, лето 1894.

“Намолован ми портрет. Г. Урош је то урадио зналачки, мајсторски. Имам нешто више меланхоличан поглед него кад је слика почета (али какав бих, ах, иначе могла имати!), али све је ту добро погођено: и моја плава коса и кика и врат и руке – и нарочито балска хаљина од моје прабаке, са лентом и цветовима од чипке на голим раменима. И ваза поред стола са љиљанима у нежном десену хаљине, и жуте руже (авај, симболичне за моје расположење). Све то у нежно плавој драперији и позадини која одудара од портрета свих осталих наших предака у Соколцу. Отац је веома задовољан сликом и богато је наградио г. Уроша. И ја сам задовољна, не бих могла рећи одушевљена због мог тренутног стања, али слика је лепа и собом сам задовољна на њој. Ко зна, можда ће тај портрет остати једини траг од мене, да сам икада постојала на овоме свету. Висиће изнад мог (ах, брачног кревета), поред великог огледала у мојој соби. Кад год седнем за свој schreibentisch од сада ће ме са стране увек посматрати још једна Ленка. Ах, да га бар види Онај коме је намењен!“

Дани испуњени усхићењем, чекањем, чежњом…радошћу због његовог доласка на Соколац…као да се и сада могу чути предивне сонате са њеног клавира… Балови и пријеми код Великог Лазара били су најраскошнији, кочије и господа која долазе на свечане балове, мириси најфинијих француских парфема и најлепше мелодије које и сада одзвањају овим дворанама…И Ленкин дугоочекивани плес са звездом вечери – Лазом Костићем!

Соколац, лета Господњег, 1891.

„Данас сам се први пут погледала у огледалу у мојој соби – онако како ме је он гледао читаве те назаборавне вечери. Знам, знам, моја плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу. Но, ја сам одмахивала на све и нисам томе придавала пажњу, очекујући час када ћу осетити да ми то говори онај прави. Па се лецнух. Није ли прави стигао? Још једном направих окрет пред огледалом, распуштене косе, која ми је иначе, увек савијена уз помоћ моје дадиље Бебице, под капицу или под шеширом. Ах, Боже, шта све крије, какве тајне у људским осећањима?

Морам сићи доле.”

Дворац Соколац крај Новог Бечеја, Лазар је желео да поклони својој мезимици Ленки у мираз али на жалост летњиковац са имањем није дочекао прелепу Ленку да у њему ужива. Лазар ово имање поклања својој старијој ћерки Емилији- Милки која се удаје за грофа Ивановића.

Прелепи Соколац грађен у класицистичком стилу, типа је пољских двораца који су у то време били уобичајени. Приземна правоугаона грађевина са наглашеним улазним портиком кога носе четири стуба покривен је црепом, то је главни улаз у зграду. Задња фасада такође има покривену терасу са шест мањих стубова, четворосливни кров и осматрачницу која даје посебност овом летњиковцу. Оно што је било  раритет у оно време је пространа куглана у сутерену овог здања. Бројни економски објекти, штале, коњушнице, радионице део су овог комплекса и уз сву раскош и лепоту осликавају некадашњи начин живота српске властеле.

Уређен парк и шума крај летњиковца, цвркут безброј птица, сва годишња доба у чаробном издању, љубавна прича без краја и лепота банатске равнице- дворац Соколац…

Са једнаком љубави и страшћу, младом песнику она постаје опсесија али велика разлика у годинама као и велико пријатељство са њеном породицом спречавају га да ту љубав и занос крунише браком. Забрањена љубав, чежња, сусрети, писма, снага љубави која је морала бити скривана од света, од себе…Бег у манастир Крушедол! Да тамо ће заборавити своју Ленку! Проводаџисање око њене удаје за чувеног научника Николу Теслу…да то је спас! И на крају његова женидба Јулијаном Паланачки…то је крај!

Ленкин сан о путовању у Венецију са Лазом остаје недостижан јер он одлази са неком другом у ту исту Венецију… Дани туге и бола нижу се као бисери на ђердану…

Ленка Дунђерски умрла је на дан Светог  арханђела Михаила 1895. године у својој 25-ој години живота, сама у тузи и неоствареној љубави. То је дан када верници одлазе да се поклоне православној икони Богородице у Венецији. Лекари веле да је умрла  од тифусне грознице али њени дневници говоре: 

(Последњи запис)

“Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Довека седети у родитељском дому? Јер ја не могу више волети. Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу и себе и Њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…“

Неутешни Костић утеху проналази у цркви Госпе од Спаса- Санта Мариа делла Салуте, и након 15 година њој и само њој у част настаје песма над песмама, ода највећој љубави којој ни небо није граница,

вечитој инспирацији и несаници његове душе- Ленки Дунђерски.

“Тад моја вила преда ме грану,

Лепше је овај не виде вид;

Из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Санта Мариа делла Салуте?“

Љубав преточена у песму и снове, љубав већа и од вечности… несаница и по који сан који изгледа као стварност… Када чујемо ове предивне стихове, када прошетамо њиховим стазама које воде у незнано, чујемо шапат прошлости, када ходамо овим имањем и када слике оживе и проговоре речи које само срце може да чује, осетићемо све њене радости, чежњу, срећу, тугу…

“Стари парк Соколац” у Новом Бечеју, посебно је категорисан и спада у Споменике природе од посебне важности.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.