Тврђава “Стари град” крај прелепе реке Тисе, која је двадесетих година XIII века постала утврђење, представља посебно атраkтивну историјску дестинацију наше вароши. Подигнута је између 1300. и 1320 године и имала је основни задатак –  заштита и контрола пловидбе Тисом али и наплаћивање царина за превоз робе из Баната у остале делове Аустроугарске монархије.

Податке о новобечејској тврђави изнео је међу првима, историчар Рудолф Шмит у својој студији “Град Бечеј” која је објављена у Гласнику Историјског друштва 1939. године. Користећи историјску архиву и податке  као и план тврђаве који се сада налази у Крингсархиву у Бечу, а коју је израдио инжењерски капетан Јохан Кристијан де Колет, непосредно пре почетка рушења тврђаве у марту 1701. године, добили смо заиста исцрпне информације о настанку тврђаве, њеној намени и владарима који су боравили у њој. Према тим подацима тврђава је била типичан средњевековни град на води. Изграђена је на најповољнијој тачки, тачније на острву. На основу проучавања доступних географских карата, долази се до сазнања да се острво протеже од рушевина Старог града на Тиси све до ознаке 68 километра. Његова дужина је износила око 600-700 м а ширина 80-100 м.  Према другом плану из 1862. године острво је приказано као уздужно расцепљено где је већи део припадао Бачкој а мањи Банатској страни. На карти из 1930. а која се налази на карти Географског института ЈНА, острво је уцртано као спруд и повезано је са Бачком. По сећањима старих риболоваца пешчани спруд је био повезан са Бачком обалом и када је већи водостај Тисе, он је нестајао под водом.  С обзиром да је немирна река спирала обалу са банатске стране, постављене су мамузе изнад острва, са бачке стране, како би се очувала банатска обала од одрона. Временом, грање, муљ и песак су се таложили и настао је пешчани спруд па и острво. Приликом великих мелиорационих радова крајем XVIII века, данашњи ток реке иде преко места оствског утврђења, а видљиви су остаци само једне од кула.

Сви делови тврђаве изграђени су у исто време, без украса и орнамената који би симболизовали богатство и раскош, тако да јој је намена била искључиво заштита. Тврђава је грађена од цигле док су ивице главне градске куле биле покривене камењем. Око тврђаве постојао је и оклоп широк око 30 метара а дубок 3 метра.

Преко покретног моста улазило се у предњи град који је био оивичен палисадама, из њега се долази до прве градске капије коју је с бока штитила полукула. Кроз градску капију улази се у прво градско двориште са успоном, право се наилазило на главну кулу, иза које се, наслоњена на спољни зид, налазио стан команданта тврђаве… Град, без предњег утврђења имао је површину од 2.231 метар квадратни док је промер тврђаве био 48,5 метара а дужина бедема и кула износила је 280 метара.

Тврђава и њена историја уствари су део историје и Новог Бечеја и Врањева. Мењајући често своје господаре, од Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића, Јаноша Хуњадија, Сибињанин Јанка, Матије Корвина…можемо рећи да је њен значај као и њена судбина повезана и са богатом историјом Араче.

Бечеј се први пут у документима помиње тек 1238. године, када краљ Бела IV изнова поклања конвенту крсташа у Стоном Београду село Бечеј ( villa Wеchey) које је накада припадало краљевском заповедништву тврђаве Бач и то заједно са возарином и сајамским правом. По списима, конвент крсташа је ради обезбеђења свог поседа у Бечеју и уносног превоза на Тиси, на најповољнијој тачки на острву Тисе, изградио град Бечеј. Град – тврђава је изграђен у првој четвртини XIV века али подаци наводе да је тврђава могла бити изграђена и раније. Посебно када се зна да су у њеним рушевинама пронађени остаци старог римског утврђења као и римски новац. Пронађен је и мач који потиче из XI и почетка XII века што нам казује да нису крсташи Секешфехервара први изградили тврђаву већ да је она постојала и раније. Након 1342. године дуго се ништа није знало о тврђави тек 1386. године, будући угарски краљ Сигисмунд као маркграф од Бранденбурга, поклања је браћи Ладиславу и Иштвану Лошонцију. Није познато када је тврђава дошла у посед Стефана Лазаревића али оно што се зна је да је већ у XIV веку она била у рукама српског деспота. 1419. године тврђаву наслеђује Стефанов сестрић Ђурађ Бранковић. Деспот Ђурађ је ту првео своју старост, одржавао политичке контакте, али и уживао у лову и одмору,  да би 1441. године, деспот Бранковић поклонио Бечеј са околином ( десет села и четири вароши), свом рођаку Павлу Биранију од Вероне. Од 1442. године у Бечеју се одржавају седнице Торонталске жупаније.

Крајем XV века од турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић ( Змај Огњени Вук). После изумирања лозе Бранковића и смрти краља Матије Корвина Бечеј постаје посед породице Гереб од Виндгарта. Бечејска тврђава помиње се и у устанцима Доже Ђерђа све док турска војска под командом Мехмед паше Соколовића није освојила ову тврђаву. О владавини Турака када су били у поседу тврђаве се мало зна,али вредне податке о тврђави дао је оновремени путописац Евлија Челебија око 1665. године под насловом “Лепи град Бечеј”. У периоду владавине Турака, она није имала војни значај чак је по налогу принца Еугена Савојског претворена у магазин 1697. године. Према одлукама Карловачког мира сва утврђења на Тиси су разрушена па је тако и бечејска тврђава доживела своју тужну судбину 1701. године. Рушење ове тврђаве почело је марта 1701. године и завршено је 5.маја исте године. Остаци темеља овог објекта сметали су пловидби Тисом, тако да су они разрушени накнадно минама 1911. године.

Др. Јене Сенткалари ( 1843 – 1925) , познати новобечејски теолог и историчар каже у својим списима о тврђави и следеће: “Поштовања вредна реликвија најплеменитијег родољуба и узвишених грађанских врлина предака…“

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.