Арача

У сред плодне војвођанске равнице, међ класјима златног жита, као сведок векова и споменик давним временима стоји ранохришћанска лепотица- Арача! Бурна и неистражена историја ове сакралне грађевине и овог локалитета, остаци базилике који и даље одолевају зубу времена и пркосе киши и ветровима, тајне које крију ове зидине и атарска земља која је покрила читаву прошлост која тек треба да нам исприча своју причу… Добродошли на локалитет Араче!

Арача спада у најзначајније споменике средњевековне архитектуре у Војводини. Као споменик културе стављена је под заштиту државе 16. фебруара 1968. године решењем Републичког завода за заштиту споменика културе.
Археолози сматрају да је комплекс Араче био насељен још у праисторијско доба (млађе камено доба и насеље из млађег средњег века). Првобитна богомоља настала је још у XI веку и највероватније је била парохијска црква или капела.
Најранији писани траг о насељу Арача датира из прве половине XIV века и као парохија се помиње у попису папског десетка међу католичким парохијама торонталског архиђаконата. У задњих 40-ак година археолози су интензивно радили на овом локалитету које представља значајно археолошко налазиште и том приликом пронашли остатке некадашње некрополе, формиране око предходне сеоске цркве од набоја (XII, XIII век) а у којој се наставило са сахрањивањем и након градње тробродне романичке базилике. То значи да је улогу локалне парохијске цркве преузела сама базилика.

Ово насеље се најинтезивније развијало и живело у времену од XII до XV века. Петнаести век и јесте златно доба овог насеља. То је период успона степских градова и баш у то време Арача добија статус „опидума“. То је прелазни тип насеља између средњевековног села и правог краљевског града. Опидуми су углавном били у власништву властеле или црквених великодостојника али је њихово становништво уживало одређене повластице. На простору данашњег Баната у периоду од 1390-те до 1500-те године постојало је 58 насеља са статусом опидума. Једна од повластица било је и право на одржавање вашара. Тако је у насељу Арача, среда била дан за вашар.

У том периоду (1442. година), Арача припада српском деспоту Ђурђу Бранковићу. Тада Арача представља значајно насеље Торонталске жупаније у ком се одржавају сабори и са ког су потекле многе значајне повеље. Током XV века, Арача је више деценија припадала српским деспотима, као најближим саветницима тадашњих угарских владара. Наиме војно- политички савез између угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића успостављен је након Ангорске битке 1404. године где српски деспот добија на управљање: Београд и Мачву као и многобројна добра широм Угарске. “Тврде“ градове и села, богате руднике па и Торонталску жупанију, раскошну палату у Будиму и наравно Арачу. Након смрти Стефана Лазаревића наслеђује га сестрић Ђурађ Бранковић. Међутим, услед сукоба са краљем Владиславом I и политичким размимоилажењем са Јованом Хуњадијем, деспот губи многе градове а након његове смрти наслеђује га син Лазар. Падом Смедерева у турске руке 1459-те године, угарски краљ Матија Корвин одузима деспоту све поседе који се налазе на тлу Угарске. Бечеј постаје Силађијева тврђава.