У сред плодне војвођанске равнице, међ класјима златног жита, као сведок векова и споменик давним временима стоји ранохришћанска лепотица- Арача! Бурна и неистражена историја ове сакралне грађевине и овог локалитета, остаци базилике који и даље одолевају зубу времена и пркосе киши и ветровима, тајне које крију ове зидине и атарска земља која је покрила читаву прошлост која тек треба да нам исприча своју причу…Добродошли на локалитет Араче и саслушајмо шта нам шапућу ове зидине…

Арача спада у најзначајније споменике средњевековне архитектуре у Војводини. Као споменик културе стављена је под заштиту државе 16. фебруара 1968. године решењем Републичког завода за заштиту споменика културе.
Археолози сматрају да је комплекс Араче био насељен још у праисторијско доба (млађе камено доба и насеље из млађег средњег века). Првобитна богомоља настала је још у XI веку и највероватније је била парохијска црква или капела. Најранији писани траг о насељу Арача датира из прве половине XIV века и као парохија се помиње у попису папског десетка међу католичким парохијама торонталског архиђаконата. У задњих 40-ак година археолози су интензивно радили на овом локалитету које представља значајно археолошко налазиште и том приликом пронашли су остатке некадашње некрополе, формиране око предходне сеоске цркве од набоја (XIII век) а у којој се наставило са сахрањивањем и након градње тробродне романичке базилике. То значи да је улогу локалне парохијске цркве преузела сама базилика.
Ово насеље се најинтезивније развијало и живело у времену од XII до XV века. Петнаести век и јесте златно доба овог насеља у сваком смислу. То је период успона степских градова и у то време Арача добија статус „опидума“. То је прелазни тип насеља између средњевековног села и правог краљевског града. Опидуми су углавном били у власништву властеле или црквених великодостојника али је њихово становништво уживало одређене повластице. На простору данашњег Баната у периоду од 1390-те до 1500-те године постојало је 58 насеља са статусом опидума. Једна од повластица било је и право на одржавање вашара. Тако је у насељу Арача, среда била дан за вашар.
У том периоду (1442. година), Арача припада српском деспоту Ђурђу Бранковићу. Тада Арача представља значајно насеље Торонталске жупаније у ком се одржавају сабори и са ког су потекле многе значајне повеље. Током XV века, Арача је више деценија припадала српским деспотима, као најближим саветницима тадашњих угарских владара. Наиме војно- политички савез између угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића успостављен је након Ангорске битке 1404. године где српски деспот добија на управљање: Београд и Мачву као и многобројна добра широм Угарске. “Тврде“ градове и села, богате руднике па и Торонталску жупанију, раскошну палату у Будиму и наравно Арачу. Након смрти Стефана Лазаревића наслеђује га сестрић Ђурађ Бранковић. Међутим, услед сукоба са краљем Владиславом и политичким размимоилажењем са Јованом Хуњадијем, деспот губи многе градове а након његове смрти наслеђује га син Лазар. Падом Смедерева у турске руке 1459-те године, угарски краљ Матија Корвин одузима деспоту све поседе који се налазе на тлу Угарске. Бечеј постаје Силађијева тврђава.
Првобитна сакрална грађевина у Арачи налазила се на истој локацији где се и данас виде остаци романичке базилике из XIII века. Испод средњег брода базилике пронађени су остаци једнобродне цркве без звоника. Зидови су рађени од набијене жуте земље и црвених опека а звоник је дограђен у XIII веку у готском стилу. Потом се гради тробродна романичка базилика над темељима раније парохијске цркве. Темељи базилике су грађени од цигала у кречном малтеру, а базилика је зидана опеком која је прављена од окер и црвене земље вероватно из циглана које су постојале уз само насеље. Декоративни елементи рађени су у квалитетном камену као и црвеном мермеру који је доношен из каменолома Трансилваније. Испод поднице саме базилике, откривене су три гробнице, вероватно гробнице ондашње властеле јер је постојала традиција сахрањивања богаташа унутар саме цркве. Постоје наговештаји да је сахрањивање почело и пре градње цркве. Документовано је укупно 98 гробова (неки делимично очувани). Откривене су и 34 монете које су биле у оптицају од средине XII века до прве половине XVI века. Првобитно базилика није имала торањ али у каснијим временима је он дозидан у три нивоа и то изнад северног брода. Торањ је у доњем делу четвороугаоне основе а у горњем делу осмоугаоне. Завршавао се кровом у облику осмостране пирамиде. 1897. Године др. Петер Гереце откопао је камену плочу која се данас чува у пештанском Националном музеју. На њој је уклесана рељефна композиција и вероватно се односи на оснивање првобитне цркве. У горњем делу плоче је мушкарац са брадом у свештеничкој одежди који десном руком благосиља на начин како то чине источне цркве, а левом руком држећи свитак или књигу.Испод бисте свештеника, уклесане су две главе ктитора цркве. Плоча садржи и фигуру оседланог коња са соколом, што указује да су ктитори цркве били племенске старешине а поред главе свештеника и ктитора налази се текст на латинском који је доста оштећен. Свако да је у питању текст молитве.
У последњој деценији XIV века појављује се фрањевачки ред у Арачи. Краљица Јелисавета (мајка краља Лудвига I) затражила је дозволу од римског курије да напуштену цркву у Арачи насели фрањевцима. Одобрење од папске столице је добила 1378.године и у свом тестаменту је за потребе градње оставила: 500 форинти, једну свештеничку одежду од атласа украшену бисерима, два сребрна крста за процесије и два сребрна бокала. Траг њиховог присуства у Арачи, могао би бити торањ изнад задњег дела северног брода.
Након заузимања бечејског града на Тиси 1386. године, опустошена је и Арача, међутим краљ Жигмунд гради фортификације на граници према Османлијској држави и склапа савез са српским деспотом Стефаном Лазаревићем. Том приликом даје му велике поседе између осталог и Торонталску жупанију и Арачу да би након пада Смедерева 1459. године српском деспоту били одузети сви поседи у Угарској. Бечејска тврђава је под управом губернатора Михајла Силађија. Од 1462-е године, након убиства Силађија, поседи припадају краљу Матији Корвину. Управо тада Арача постаје фрањевачки манастир.
Манастир се угасио највероватније крајем XВИ века, када је простор данашњег Баната постао поприште борбе између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље. Последњи податак који се односи на Арачу и манастир датира из 1533. године када је на челу манастира био гвардијан Јанош Нести. Након овог податка манастиру се губи сваки траг у документима. Услед учесталих упада турака, сви манастири су опустели већ крајем XВ века. Насеље Арача ипак је живело и под турском влашћу. Постојало је у статусу трговишта. Заједно са околним насељима припадала је бечејској нахији. У дефтеру из 1567. године у трговишту Арачи евидентирано је 78 српских породица. То је уједно и било највеће насеље бечејске нахије и по броју становника одмах после седишта нахије, трговишта Бечеј.
Осим друштвено- економског момента, нестанку овог насеља допринеле су и промене које су настале у природном окружењу насеља. Ишчезло је у исто време кад и оближња насеља Галад и Олуш, што је вероватно последица нестанка водотока Галацке, природног воденог тока који је повезивао ова насеља. Изгубивши своју природну везу са реком Мориш, овај водоток је претворен у бару. Тако је нестало десетак насеља са обала ове Моришове отоке, међу којима се налазило и насеље Арача.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.